Zovem se Verica, imam 56 godina i nikada se nisam udavala.
Ceo život sam provela na selu, uz roditelje. Brinula sam o njima dok su bili živi, radila, ćutala i nadala se da će i za mene doći neko vreme. Ali godine su prolazile, a život se nekako desio drugima — ne meni.
Kada su mi roditelji preminuli, ostala sam sama. Kuća je ostala ista, ali bez glasova, bez smeha, bez pitanja „jesi li jela“. Tišina na selu zna da bude najteža.
„Ostala sam sama, ali nisam izgubila veru“
Mnogi kažu: „Navikne se čovek.“
Ne, ne navikne se. Nauči da ćuti, ali srce i dalje želi nekoga pored sebe.
Ne tražim savršenog muškarca.
Ne tražim grad, provod ni luksuz.
Tražim gospodina koji želi ženu sa sela, koji je dobar, pošten i ozbiljan. Nekoga ko zna da ceni mir, rad i toplu reč.
„Samo ozbiljni neka se jave“
Ne tražim dopisivanje bez smisla.
Ne tražim avanturu.
Tražim ozbiljnog čoveka za život u dvoje.
Ako si muškarac koji želi miran život, domaću ženu i kuću u kojoj neće biti samo tišina — javi se.
Možda baš mi možemo jedno drugom da vratimo smisao.
Verica, 56 godina — žena sa sela, sama, ali još uvek puna nade da ljubav nije zakasnila.
