Zovem se Marina, imam 48 godina, živim u Karlovcu i visoka sam 167 cm.
Nikad nisam mislila da ću u ovim godinama pisati ovakav tekst, ali život me naučio da neke stvari ne pitaš – samo ih prihvatiš. Ovo ne pišem iz dosade, niti da bih se dopisivala bez smisla. Pišem jer sam umorna od tišine i jer mi je dosta da glumim da mi je sve u redu.
Bila sam u braku dugo. Predugo. Bila sam ona koja popušta, koja razume, koja ćuti da ne bi bilo svađe. Govorili su mi da sam dobra žena. I bila sam. Ali izgleda da dobre žene često ostanu same, dok svi oko njih nastave dalje. Kad se brak raspao, nisam ostala slomljena – ostala sam prazna. To je gore.
Danas živim mirno, radim, imam rutinu, ali nemam kome da kažem kako mi je prošao dan. Najteže je uveče, kad legneš, a nemaš kome da se priviješ, ni s kim da podeliš tišinu. Ljudi misle da je samoća sloboda. Nije. Samoća je kad imaš sve osnovno, a nemaš ono najvažnije – nekoga svog.
Ne tražim savršenog muškarca. Ne tražim bogatstvo, mišiće, ni prazna obećanja. Tražim normalnog čoveka. Onog koji zna šta hoće, koji se ne plaši žena mojih godina, koji ne beži kad vidi ozbiljnost. Ako ti smeta što imam 48, nemoj ni čitati dalje. Ako ti smeta što sam prošla brak i razočaranja – isto tako.
Ali ako si muškarac koji zna da ceni mir, iskrenost i toplinu, možda još ima smisla da se dvoje ljudi pronađe. Ne tražim da me spašavaš. Samo da budeš tu. Da znaš da žena mojih godina ne gubi vreme, ne igra igrice i ne traži avanture koje traju tri poruke.
Možda sam zakasnila za bajke, ali nisam zakasnila za stvarnu bliskost. Još uvek znam da volim, još uvek umem da se vežem i još uvek verujem da postoje muškarci koji ne traže devojčice, nego ženu. Ako si jedan od tih, nemoj da okreneš glavu. Javi se.
