Zovem se Zlata, imam 41 godinu i ne stidim se da kažem — umorna sam od samoće.
Radim kao masažerka, imam svoj posao, svoj stan, svoj mir… ali nemam ono najvažnije — nekog pored sebe.
Godinama sam mislila da će ljubav doći sama od sebe, da će se pojaviti taj pravi, da ću osetiti onaj pogled koji te preseče, onu iskru koja te probudi iz rutine…
Ali kako vreme prolazi, shvatila sam da su iskreni muškarci postali retki kao dijamanti.
Danas svi traže avanturu, a ja tražim zagrljaj koji traje.
Možda zvuči staromodno, ali ja verujem u mirne večeri, iskrene razgovore i nežnost bez interesa.
Nisam zahtevna — ne tražim bogatstvo, ne tražim savršenstvo.
Tražim čoveka koji zna šta želi, koji ume da voli i koji ne igra igrice.
Radim s ljudima svaki dan, dodirujem ruke i ramena, ali nema dodira koji može zameniti onaj pravi — dodir duše.
Kad zatvorim salon i ostanem sama, tišina mi odzvanja jače nego bilo koji zvuk.
I tada poželim da mi neko kaže:
„Zlato, umorna si, dođi da te zagrlim.“
Ne tražim bajku, tražim stvarnost.
Ne tražim princa, tražim čoveka.
Ako si iskren, nežan, i želiš da gradiš dom, javi se — možda nas sudbina baš sada spaja kroz ove reči.
Zovem se Zlata, imam 41 godinu, i još verujem da prava ljubav ne pita za godine.
Jer kad voliš iskreno — vreme staje, a srce zna.
