Zovem se Nikolina.
Imam 49 godina. I da, ponosno ih nosim.
Ne krijem svoje bore, ni tišinu u kući kad padne noć.
Ljudi možda vide jaku ženu, sređenu, nasmejanu… ali istina je – niko ne vidi ono iza.
Godinama sam bila stub. Za druge. Za porodicu. Za prijatelje.
A onda sam, nekako, prestala biti važna. U trci za tuđom srećom, izgubila sam komadiće svoje.
Nisam ovde da se žalim. Niti da kukam.
Ovde sam da kažem ono što mnoge žene u mojim godinama ćute:
Fali mi.
Fali mi dodir. Pogled. Razgovor u kasne sate. Fali mi da ne moram sve sama. Da me neko dočeka, da se ne pravim jaka svaki dan.
Ne tražim savršenog muškarca. Tražim stvarnog. Iskrenog. Onog koji zna da žena u ovim godinama nije problem – već blagoslov.
Jer sad znam da volim tiše, ali dublje. Da ne tražim dramu, već mir.
Mogu i dalje da budem dama u štiklama, ali i žena koja skida šminku sa suzom u oku.
Ako si čovek koji ume da gleda dublje od slike, možda ćeš u ovim rečima pronaći ono što i ti tražiš.
I možda… više nećemo morati da budemo jaki – sami.
– Nikolina
