Zovem se Lidija, imam 41 godinu, rođena sam u Zemunu, i iza sebe imam život koji me naučio svemu — samo ne kako da se ne osećam sama.
Iz prvog braka imam ćerku od 20 godina, odrasla je, ima svoj život, svoj put… a ja sam polako ostala sama u stanu, za stolom, u tišini koja nekad ume da zaboli više nego ijedna svađa.
Radim kao kuvarica u jednom restoranu. Svi misle da su žene koje rade u kuhinji jake, otporne, navikle na sve… ali meni svaki kraj radnog dana donese isto pitanje:
“Hoće li ikada doći neko ko će me zagrliti kad se vratim kući?”
Ne tražim savršenstvo.
Ne tražim bajku.
Ne tražim muškarca koji će gledati ko sam, odakle sam, koje sam vere ili koliko imam para.
To nikada nije činilo čoveka.
Tražim nekoga za druženje, ozbiljnu vezu ili brak, nekoga ko zna da poštuje ženu koja je prošla dosta, koja se borila, koja je sama podigla dete i koja se uprkos svemu — nije predala.
Godine mi nisu važne.
Mesto nije važno.
Nacionalnost i vera — još manje.
Važan je čovek.
Njegovo srce.
Njegove namere.
I to da se neko javi ko zna da se ljubav gradi, a ne kupuje.
Ako postoji neko kome je dosta igara, kome je dosta površnog, kome je dosta samoće…
neka mi se javi.
Možda baš ti i ja možemo početi novo poglavlje — bez pritiska, bez maski, bez predrasuda.
Lidija, 41 – još uvek verujem da negde postoji moj čovek.
